Spremam se da posle Nove godine odem preko. Nekada pomislim da nisam toliko hrabra, samo se spakovati i otići. Potrebno mi je da imam sve dobro isplanirano, a za razmišljanje šta je dobro a šta ne, potrebno mi je vreme… Posle dugog razmišljanja šta i kako, rešila sam: Idem. Uprkos tome što Srbiju volim, postoje stvari koje mi tu neodgovaraju i sa kojima se veoma teško mirim, ako se uopšte i mirim. Biće i tamo teško, u početku, verovatno i mnogo teže nego tu, ali jednostavno moram pokušati. Sve bi bilo lakše kada bih mogla samo spakovati kofere i zaboraviti na sve što imam tu. Ne, ne ide to tako…

Znam i sama da ću otići, da ću tamo uvek biti stranac, i ma koliko mi se bude činilo da su me prihvatili, ostaje jedan deo koji oni neće moći da shvate… Neće moći da shvate moja razmišljanja, jer ja sam vaspitavana na jedan, a oni na drugi način, neće moći da proniknu do moje duše, ako oni to uopšte budu želeli. Ono što ja nosim unutra, moje misli, osećanja, vaspitanje, .. to će uvek biti u meni, i ma koliko se privikla na novi život, nove ljude, to će ostati duboko u meni, od toga ne mogu pobeći, a uostalom to i ne želim…. Za njih ću možda biti super prijateljica, ali strankinja…. Taj epitet će me pratiti ceo život…

Nikada nisam bila i nikada neću biti spokojna s tim što radim, zato sam i rešila da idem, da probam nešto novo… Kada čovek dođe do faze u kojoj je sam sa sobom zadovoljan, to je početak stagnacije… Ne želim da se to i meni desi….

Sve što sam tražila bilo mi je tu – ali, čekalo je povoljan period, povoljan vetar da bude otkriveno. Našla sam samu sebu! Sada imam ono što sam bezuspešno pokušavala da nađem zadnjih par godina, ono, što sam izgubila svojom nesmotrenošću… Mesta, na kojima sam nekada sedela sa svojim srcem, sada su dobila nove oblike. Sedeći danas popodne u jednom kafeu razmišljala sam kako neke odluke, neki koraci u životu, iako su pozitvni, mogu biti izuzetno teški. Tuga se uvukla u mene, stalno su mi letele misli događaja koji su se ne tako davno desili. Koje više neću doživeti, i koje će mi verovatno nedostajati.

Našla sam sebe… ali ipak postoji i cena za to. Povredila sam neke ljude, koji su mi dragi, koji su bili žrtve mog nalaženja sebe.

Shvatila sam još nešto. Možda najvažnije od svega. Ljubav treba zaslužiti. Nekada neće biti ostvarena, ali bićemo mirniji kada shvatimo da smo za nju uradili sve i da smo spremni da za nju i uradimo sve.

Svako veče, pred spavanje, donosila sam onu toliko “bitnu” odluku: od sutra okrećem novi list. Koliko sam samo puta izgovorila tu famoznu rečenicu, koliko mi je u trenutku govora izgledala stvarna, kao da će se sutra nešto i stvarno promeniti, kao da će to Sutra gumicom izbrisati prošlost. Koliko sam samo puta poverovala u to, u nov život, nov početak, nov…. Ali, buđenje je bilo isto kao i svakoga jutra… I ja sam bila ista, a moja želja da će sutra biti bolje – vraćena na nulu.

Nekako je ceo moj dosadašnji život protekao između prošlosti i budućnosti. Nisam ni primećivala da je moja sadašnjost – komplikovana. To je najblaža reč koju sam mogla da upotrebim. Kada sam malo zaronila ispod površine, kada sam skinula ružičaste naočare, izgledala sam sebi kao brodolomnik. Nisam plakala, ali sam hiljadu puta sebi postavljala ista pitanja :”Zašto baš meni? Šta sam Bogu zgrešila”… Ali, kako to obično biva ni na jedno pitanje nisam dobila odgovor.

Odustala sam. Stalno mi je ta misao prolazila kroz glavu. Suviše lako sam se prepustila osećanju nemoći, da me je to zabolelo. Još bolnije je bilo razočarenje u samu sebu, razočarenje zbog odustajanja,.. ja, koja se nikada nisam predavala, iskorišćavala sve svoje limite – i fizičke i psihičke – odjednom sam odustala od svega. Suviše lako, kao da mi je bilo svejedno.

Bio je to preveliki šok. Nekako sam se sabrala, pokupila mrvice samopouzdanja i pogledala se u ogledalo. Gledala sam sebe bez naočara, bez velikih nadanja , bez prošlosti i budućnosti – stajala sam slomljena, slomila me moja slabost. Ne znam ni sama koliko dugo sam tako stajala, dok me nije prekinuo telefon… to zvono je bilo moj spas.

Spasena sam. Jedna jedina reč bila je odgovor na sva moja pitanja.

SADA – ne ni juče ni sutra, vec sada, ovaj trenutak koji se nikada više neće ponoviti, ako ne iskoristimo ovaj tren, postavljaćemo sebi često pitanja na koja nećemo imati odgovore. Odbacila sam neodlučnost, prestala da “vagam”, svoje odluke sam počela da sprovodim u dela – jednom rečju počela sam da – živim…

Ne skidas pogled sa mene, ali ne vidis me..

Ne vidis sta se desava u meni,
ne vidis da sam se promenila,
ne vidis da sam srecna jer si pored mene,
ne vidis da moje oci imaju cudan sjaj,
ne vidis da u njima prepoznas …. ljubav.
Zaboravio si sta je to…
Ja sam kriva za to…
Ljubav vise nema nista sa nama…

Oprosti sto te nisam mogla voleti kako si zasluzio,
oprosti sto ti nisam dala najbolji deo sebe,
oprosti za sve cime sam te povredila,
oprosti sto sam cesto bila sebicna,
oprosti sto sam samo uzimala, a nista nisam davala zauzvrat,
oprosti sto sam opet tu, a znam da te to boli najvise …